Ελευθερία personified had a brief career on coins of Alexandria.: Šta se zbilo sa Frojdom na Akropolju?

I can't see the end of me; My whole expanse I cannot see; I formulate infinity; Stored deep inside me - "Oh, Me", Meat Puppets

Constantinou Dimitrios - Hram Zevsa Olimpljanina sa Akropoljem u pozadini

Frojd je u svojoj četrdeset i osmoj godini prvi i poslednji put bio u Grčkoj, i uopšte nije planirao da poseti Akropolj. Tog leta 1904. putovao je u pratnji svog brata Aleksandra, sa namerom da vidi Krf, ali dok su pravili pauzu u Trstu, neko ih je savetovao da je bolje da odu za Atinu. Tako su i učinili.

Dok je stajao na Akropolju, Frojda je spopao kratak, uznemirujući osećaj otuđenja od dotadašnje percepcije spoljnog sveta. Bile su mu potrebne cele trideset i dve godine kako bi ovo iskustvo objasnio sam sebi "na zadovoljavajuć način". 1936. napisao je pismo svom dobrom prijatelju Romenu Rolanu, francuskom piscu, istoričaru umetnosti, mistiku i nobelovcu. Pismo sadrži pokušaj samo-analize Frojdovih osećanja vezanih za događaj iz 1904. na Akropolju.

Kad kakva prirodna rasprava slika jednu strast

ili jedan čin, čovek u samom sebi nalazi

istinitost onoga što sluša, za koju nije znao

da je u njemu., tako da je gotov da zavoli onoga

koji u nama budi to osećanje; jer nam nije prikazao

svoje blago nego naše; te tako nam ga to dobročinstvo

čini prijatnim, pored toga što ova misaona zajednica,
koju s njim imamo, neminovno pobuđuje srce da ga voli.
- Paskal Blez, Misli

Frojd i Rolan su prepisku započeli 1923, uz neskrivena osećanja uzajamnog poštovanja i divljenja. Frojd je, u jednom od pisama, Rolanu poslao gotovo ljubavnu poruku: "To što mi je bilo moguće razmeniti pozdrav sa Vama, ostaće srećna uspomena do kraja mojih dana." S druge strane, Rolan je njemu uputio izazov: "voleo bih da vidim kako analizirate spontano religijsko osećanje, ili, preciznije, religijsko osećanje koje je... jednostavna i neposredna činjenica da osećamo večnost (koja lako može biti ne ono večno, no jednostavno bez vidljivih granica, poput okeanskog)" I tako je formulisan pojam "okeanskog osećanja", osećanja okeanske bezgraničnosti. Rolan ga je video kao izvor svakolike religijske energije, nevezano za određenu veroispovest, kao subjektivni doživljaj neraskidive veze sa spoljnim svetom. Frojd je, pak, tvrdio da nikad nešto slično nije osetio. Svoju knjigu Nelagodnost u kulturi započeće kritikom prirode ovog osećanja, koje pokušava da objasni putem infantilne svesti. Kaže Frojd da dete prirodno ne ume da povuče granicu između sebe i spoljnog sveta, te je za dečije iskustvo takvo jedinstvo normalno. Za odraslog, pak, poremećena percepcija linije koja razdvaja ego i svet samo se u jednom slučaju može smatrati normalnom - u slučaju zaljubljenosti - dok je u ostalim najčešće pogrešno povučena, ili jednostavno bolesna. Frojd ipak ne zaključuje da je okeansko osećanje stanje zaljubljenosti u ceo svet, no ga svodi na regresiju. Regresijom manje-više pokušava da objasni ono što je doživeo leta 1904.

“Tog popodneva našeg dolaska, kada sam najzad stajao na Akroplju i bacio pogled na krajolik, iznenađujuća misao odjednom je ušla u moj um: ‘Dakle sve ovo zaista postoji, baš kako smo učili u školi!' ... cela psihička situacija, koja izgleda tako konfuzno i tako teško za opisati, može se na zadovoljavajuć način razjasniti uz pretpostavku da sam u to vreme osetio (ili mogao da osetim): ‘To što ovde vidim nije stvarno.’...

Nije istina da sam u školskim danima ikad sumnjao da Atina stvarno postoji. Samo sam sumnjao da ću ikada videti Atinu. Izgledalo mi je van okvira mogućeg da ću putovati tako daleko - da ću 'preći tako dalek put'. Ovo je povezano sa ograničenjima i uslovima siromaštva našeg života...

Tog dana na Akropolju, mogao sam reći svom bratu: ‘Da li se još sećaš, kada smo bili mladi, kako smo dan

za danom prolazili istim ulicama na putu ka školi, i kako bismo svake nedelje išli na Prater ili na neki izlet koji nam je bio tako poznat? A sad, eto nas u Atini, stojimo na Akropolju. Prešli smo zaista dalek put!’...

Mora biti da je osećanje krivice bilo povezano sa zadovoljsvom prelaska toliko dalekog puta: nešto je tu bilo pogrešno, nešto što je od najranijih vremena bilo zabranjeno... Izgleda da je suština uspeha bila stići dalje od svog oca, i kao da je prevazići svog oca još uvek bilo nešto zabranjeno... Sama tema Atine i Akropolja sadržala je dokaz sinovljeve superiornosti. Naš otac je bio trgovac, nije imao srednješkolsko obrazovanje, i Atina bi mu mnogo značila. Zato, ono što je omelo naše uživanje u putu za Atinu, bilo je osećanje dečijeg pijeteta...

Već sam bio čovek u zrelim godinama kada sam stajao prvi put na akropoljskom brdu u Atini, među ostacima hrama... Osećanje zaprepašćenja pomešalo se sa mojom srećom... Moje zaprepašćenje ima veze sa posebnim karakterom tog mesta..."

Rekonstrukcija Fidijine kolosalne statue Atene Parthenos

E sad.

Može biti da je Frojd u toj meri voleo svoju istinu da nije mogao ili nije želeo videti dalje od konflikta oca i sina. Čovek koji je bio duboko upoznat sa starom Grčkom, uspeo je da zanemari činjenicu da je, u trenutku kada je doživeo izmeštanje iz percepcije i iskustva, stajao na mestu na kom su vekovima ranije stajali ljudi čiji su umovi i čizme, u velikoj meri, oblikovali svet kakvim ga je poznavao, a o kojima je od učitelja slušao. Tuda je sigurno nekada prošao i onaj koji se prvi put setio da pripoveda o borbi Posejdona i Atene za patronat nad gradom. Mnogo vekova kasnije, mali Sigmund će se u školi susresti sa moćnom slikom ratnice Atene, koja snažno udara teškim kopljem u zemlju, odakle se pojavljuje maslina. Boginja rata i mudrosti tako postaje zaštitnica Atine, a Partenon je njen hram. 1914. kupio je otac psihoanalize antičku statuetu koja predstavlja Atenu. Dao joj je istaknuto mesto međ svojim antikvitetima. Bežeći pred nacistima, ostao je bez nje, a kada je prokrijumčarena boginja ponovo došla u njegove ruke, konstatovao je da se oseća: "ponosno i bogato pod Ateninom zaštitom."

Verovatno je nešto od Ateninog prisustva osetio 1904. kada je doživeo Akropolj. Dotakao je istoriju, nakratko prevazišao granice sopstvenog bića povezavši se sa "ljudima prošlim i budućim na okupu", i proživeo momenat u kom večnosti probija kroz vreme. Iliti kako kaže Eliot: "At the still point of the turning world... Where past and future are gathered." stajao je Frojd i nije imao pojma šta mu se dešava.