Doktore jesam li ja normalna?

(kratak dramski prikaz iz života jedne ovisnice)

Prostorija opremljena nameštajem u kombinaciji drvo-pliš sumornih boja. Roletne su navučene, te jedino svetlo dolazi od polu-mrtve lampe sa žutim abažurom na stočiću pored bogate fotelje presvučene plišem sa cvetnim motivima.

Doktor (zadovoljno): Dakle, vratili ste se.
Ovisnica: Jesam.

Žena u ranim tridesetim, nonšalantno obučena i neočešljana, umaršira u prostoriju, zafrljači torbu na trosed i baci se u stolicu postavljenu naspram  fotelje u koju seda doktor. 

O: Idi, što vam je neudobna ova nova stolica.
Dr: Koga žulji stolica, ne žulja ga dovoljno duša.
O (čkilji odmeravajući doktora): Nešto mi čudno na vama. Pogled vam je sumnjivo mek. A i ne stoji vam ta reč "duša". Ta vi ste valjda konsultant za prilagodjavanje, jedan posve razuman čovek, štonokažu, s obe noge na zemlji.
Dr (lista beležnicu): Manite me toga, nego, s kojom mi samo-dijagnozom dolazite ovog puta? Paranoja? Klinička depresija? Prinudne radnje?

(Ovisnica zausti da nesto kaže, doktor povisi ton i dalje deklamujući iz beležnice.)

Dr: Aspergerov sindrom? Blag šizoidni poremećaj u karakteru? Izražen anti-socijalni poremećaj u karakteru? Narcisoidne tendencije? Bolesti zavisnosti?
O (hitro): E taj poslednji!

(Pauza praćena demonstrativnim uzdahom.)

Dr: Opet smatrate da ste od nečega zavisni?
O: Da!
Dr: Od čega ovog puta?
O: Od interneta!
Dr (potučeno): A.
O: To "a" je zvučalo kao da imate iskustva...
Dr: Recite mi, jeste li otvorili naloge na svim društvenim mrežama?
O: Jesam. Ali ajde što imam Twitter, Instagram, Facebook, MySpace i Google + nalog, nego što imam po jedan pod svojim imenom i po nekoliko pod različitim nickovima. I to ne samo što imam naloge na društvenim mrežama, nego i na par foruma koji me uopšte ne zanimaju. Na primer, forum baštovanstvo u akvaristici, pa onda radosti grnčarstva u penziji, potom društvena zajednica na sajtu Kukičajte sa Ankom... ajde da tu mogu nešto kao i da naučim, nego su informacije potpuno beskorisne i uglavnom netačne. Pa ne moram da budem ekspert iz biologije da znam da akvarijumski sibirski limun jednostavno ne postoji, ali zato na forumu postoji cela tema o uzgoju narečene nepostojeće biljke, na kojoj sam veoma aktivna. Po ceo dan kao s nekim pričam, a prosto ne znam ni šta pričam niti šta tamo radim, eto, kao ni na blogu jedne medijske kuće, kao rasprave o ozbiljnim temama, a ono mlaćenje prazne slame...
Dr: Čekajte, ko ste vi na Blogu B92?
O: Ko ste VI na Blogu B92?
Dr (razdražljivo): Niko.
O: Ni ja nisam niko. Uostalom, nisam ni mislila na B92.
Dr (gledajući u zemlju): Naravno, naravno, ne znam ni zašto mi baš B92 pade na pamet. (mahne rukom) Nastavite.
O: Dakle, nije dovoljno što sam non-stop na vezi sa prijateljima, porodicom, poznanicima i potpunim strancima, nego sam od skora počela i da šaljem samoj sebi mejlove sa različitih naloga. Ali to nije sve!

(Doktor izgleda neimpresionirano.)

O: Dno sam dotakla kada sam pre neki dan poslala sebi mejl, listu za kupovinu u Rodiću, sa jednog naloga na drugi, a potom odgovorila sama sebi uredno zahvalivši mi se na podsećanju. I obradovala sam se kad sam videla na svom android uređaju obaveštenje o pristiglom mejlu od same sebe.
Dr: Dobro, to je možda bizarno, ali ne vidim patologiju. Vidite, ako poredimo komunikaciju sa svećom, shvatićemo da je njena krajnja funkcija da se ne ugasi i tako nam olakša vreme provedeno u mraku. Iz ove iskonske potrebe rađa se razgovor, a ne iz suštinske želje za razmenom mišljenja, egzaktnih činjenica, pa i te prazne priče koje pominjete, rasprave koje nikuda ne vode, tračevi, zagonetke, mozgalice, igre rečima, sve je to tu da nam unese malo svetla u sumornu svakodnevnicu i isprazan život. U tom smislu, poslati mejl samom sebi i obradovati mu se... pa to nije sasvim lišeno funkcije.
O: Opet mi je čudno koliko ste puni razumevanja. A ni ta lirika vam ne pristoji, doktore, nešto vam se desilo. Znam!

(Skoči.)

O: Znam! Da niste možda zaljubljeni?
Dr (crven u licu viče): Prekinite! Dosta! Sedite dole!
O:  Pa neću valjda sesti gore?
Dr: Ovaj manevar sa skretanjem sa teme i namernim prelaženjem granice dobrog ukusa mi je poznat od ranije, ali zaista, ovog puta ste preterali!
O (navuče polu-osmeh i spusti pogled istovremeno trepćući neuobičajeno brzo): Izvinjavam se, jesam preterala stvarno.

(Sede neko vreme u tišini. Ovisnica netremice gleda u palčeve koje vrti. Doktor i dalje crveni.)

O: Dalje, mislim da je najveći problem u androidovom operativnom sistemu. Sve te lampice, zvuk pristigle poruke, mejla, lajkovi, fejvovi, plusevi, jednostavno, da čovek po ceo dan blene u telefon umesto da blene u život...
Dr: Pazite, čovek je životinja sklona uslovljavanju, a internet nudi kontinuirano potkrepljenje sa promenjivim intervalom i raciom. To stvara trajne oblike ponašanja i drži čoveka u stanju neprekidnog iščekivanja, pa nije ni čudo što se stalnom pristizanju mejlova, fejvova i tako dalje radujete više nego što biste se, na primer, obradovali kakvoj neočekivanoj dobroj vesti, spektakularnom prizoru, ili izolovanom lepom gestu. Jedini način da se rešite ove zavisnosti jeste da se ukloni stimulus i odgovor će se vremenom ugasiti.
O: Kako to mislite? Da ukinem internet??
Dr: U potpunosti.
O (histerično): Ali kako?? Kako?? Kako danas voditi posao bez mejla?? Kako da ostanem u kontaktu sa rođacima iz Kanade koji slike svoje preslatke dečice dele isključivo preko Fejsa?? Kako da se odreknem veselih doskočica i intelektualnih razmena sa neznancima sa Google plusa?? Šta da radim sa svojim mislima i osećanjima ako ne mogu da ih istog trenutka twittam celom svetu?? Čemu slika ako nije provučena kroz filter i postavljena na Instagram?? Doktore, ja sam ceo svoj život prebacila na bloger! Pre neki dan me zove šef iz prethodne firme, kaže, guglao je neki proizvod iz njihovog asortimana i tako naišao na niz postova u kojima sam ismejavala i njega i ceo onaj retardirani kolektiv. Kaže da će da me tuži, ja rekoh, bolje da mi plati za marketing, ali spustio mi slušalicu. A ko je pre četiri godine mogao da pretpostavi da će šef naučiti da uključi kompjuter, a kamo li da koristi servise za pretraživanje interneta?? Posle na G+ dobijem privatnu poruku od svog bivšeg dečka. Njegova žena se pod lažnim imenom našla u mojim krugovima i pročitala post u kom sam iznela sve detalje naše veze, iz 2002, uključujući njegovo ime i prezime, mesta gde smo se... sastajali i tome slično. Proklinjao me je pismeno u kontinuitetu pola sata. Onda mi je zabranio da mu ikada više priđem makar samo htela da ga pozdravim kada je u ženinom društvu. A što ni jednu tajnu više ne umem da sačuvam! Kako mi neko nešto ispriča, ja nevoljno sve izdajem. Udri po insinuacijama, YT link YT link sustiže, sugestivne slike, citati...
Dr: Jovanka?
Jovanka (zadihano i izbečeno): Ja bre više nemam osećaj da se nešto dogodilo ako nije na internet postavljeno! Kada pomislim da bi internet mogao da nestane, hvata me panika! Kada me neko na poslu prekine u nekoj online raspravi, derem se kao mahnita. Ne umem više ništa da uradim a da prethodno ne proverim RSS. Upao mi mobilni pre neki dan u litar supe jer sam ga pomešala sa varjačom!
Doktor: Jovanka?
Jovanka: Ošurila sam ruku jer sam u strahu da ostanem bez androida posegla za njim nerazmišljajući!
Doktor: Jovanka?
Jovanka: Da?
Doktor: Vreme je. Pogasite naloge. I izbegavajte internet što više možete. Pogotovo u sumrak. U sumrak moraš imati dobar vid kako bi razlikovao đavola od gospoda Boga. To je, vidite rekao Sartr misleći da... ma nema veze.

(Hvata se za svoj HTC Android telefon i grozničavim prstima kuca dok hladno plavetnilo isijava sa njegovog touchscreen ekrana.)

***

(A u nastavku: Doktore, a jesam li sad normalna?)

Disclaimer: Hell yeah! Sve ličnosti i svi događaji - izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima - umišljena.