Otok

"Ti si stvaralac, još uvek i ne znaš koliko si veliki, ona koju si voleo ostavila te je, život za tebe više nema smisla, da bi zaboravio, ukrcaš se na Titanik i doživiš brodolom u južnim morima, ti si jedini preživeli, spasli su te domoroci svojim čamcem, niko ne zna da si živ, a ti provodiš dugi niz godina na nekom ostrvu na kojem žive samo Papuanci, devojke ti pevaju pesme pune snažne čežnje, dok lagano miču svojim grudima prekrivenim vencima pua cvetova. Počinješ da se navikavaš na taj život, svi te zovu Džim, tako zovu sve belce, jedne večeri devojka kože boje ćilibara ulazi u tvoju kolibu i kaže ti: „Ja tvoja, ja s tobom.” U stvari je lepo kad se uveče zavališ na tremu i posmatraš sazvežđe Južni krst dok ti ona miluje čelo.

Živiš od zore do zalaska sunca i ništa drugo ne znaš. Jednoga dana stižu neki Holanđani motornim čamcem, saznaješ da je prošlo deset godina, mogao bi da pođeš s njima, ali oklevaš, više voliš da trampiš kokosove orahe za druge namirnice, obećavaš da bi mogao da se baviš gajenjem konoplje, domoroci rade za tebe, počinješ da ploviš po tim ostrvcima, svi te znaju kao Džima Konoplju. Jedan Portugalac, ogrezao u alkohol, počinje da radi za tebe i u tome pronalazi spas, u tim morima Sundskih ostrva, savetuješ brunejskog maharadžu kako da se suprotstavi Dajakima s reke, polazi ti za rukom da osposobiš neki stari top iz doba Tipa Sahiba, koji se puni kartečom, obučavaš četu odanih Malajaca, čiji su zubi pocrneli od žvakanja betela. U borbi u blizini Koralskih ostrva, stari Sampan, čiji su zubi pocrneli od žvakanja betela, štiti te sopstvenim telom: - Srećan sam što mogu da dam svoj život za tebe, Džime Konopljo. – Sampane, draga starino, prijatelju moj.

Sad si već slavan na ovom ostrvlju, od Sumatre do Port-o-Prensa, vodiš pregovore s Englezima u lučkoj kapetaniji u Port Darvinu, dobijaš ime Kurc, i već te svi tako zovu, samo domoroci i dalje Džim Konoplja. Ali jedne večeri, dok te devojka miluje na verandi, a Južni krst blista na nebu kao nikad do tada, o koliko je drugačiji od Velikog medveda, ti odjednom shvataš: želeo bi da se vratiš kući. Samo na kratko, da vidiš šta je tamo još ostalo od tebe.

Motornim čamcem stižeš do Manile, odatle te karavela prebacuje na Bali. Potom Samoa, Admiralska ostrva, Singapur, Tananarive, Timbuktu, Alep, Samarkand, Basra, Malta i stigao si kući.

Prošlo je osamnaest godina, život je na tebi ostavio tragove, lice ti je opaljeno i ogrubelo od pasatskih vetrova, stariji si, možda i lepši. Čim si stigao, otkrivaš da su tvoje knjige u izlozima svih knjižara, u kritičkim izdanjima, a tvoje ime na pročelju stare škole u kojoj si naučio da čitaš i pišeš. Ti sli Veliki nestali Pesnik, savest generacije. Romantične devojke se ubijaju nad tvojim praznim grobom.

A onda srećem tebe, ljubavi, sijaset sitnih bora oko tvojih očiju, lica još uvek lepog, ophrvanog sećanjem i blagim kajanjem. Gotovo sam naleteo na tebe na pločniku, tu sam na dva koraka od tebe, a ti si me pogledala, kao što bi pogledala bilo koga, tražeći nekog drugog iza njegove senke. Mogao bih da ti kažem, da izbrišem vreme. Ali čemu to? Zar nisam dobio sve što sam hteo? Ja sam Bog, ista samoća, ista taština, isto očajanje što nisam jedno od sopstvenih stvorenja kao svi ostali. Svi žive u mojoj svetlosti a ja živim u nepodnošljivom iskričenju svoje tmine.

Samo ti kreni svetom, Viljeme Š!"

- Umberto Eko, Fukoovo klatno (Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi)