Ni dieu, ni maître!*

Kad sam bila klinka na letnjem raspustu, svakog jutra oko sedam Maja Karter i ja izađemo da trčimo od Hotela Jugoslavija do "kraja keja" i polako peške nazad. Krajem keja smo nazivale mesto gde se popločana staza završava, a počinje šipražje i blato. Nismo trčale zbog zdravlja. Maja zbog kondicije, jer je bila profi sportista, a ja zbog Majinog društva. A i gledala sam neki američki film u kom glavna junakinja kaska po Central Parku, prigodno odevena u crni biciklistički šorts i duks iste boje, sa vokmenom zadenutim negde tu, i sa zdravom, plavom kosom uredno skupljenom u konjski rep koji je veselo poskakivao za njom. Kako je bila lepa, kako živa, kako je lebdela nad onim betonom kao po vodi da hoda! Posle je svirepo iskasapio neki serijski ubica.

Ah srećnih li dana kada nije bilo mobilnih telefona! Izađeš iz kuće i ne mogu da te nađu. Požar da izbije, bojler da eksplodira, saznaćeš tek kad se vratiš. Ako oco posumnja da se nalaziš u zagrljaju kakvog kabadahije, to može da proveri samo ako zaređa po svim sumnjivim ćoškovima u kraju. A ako kabadahija živi dovoljno daleko i imaš drugaricu koja će te pokrivati da si bila sa njom, svi su dokazi posredni a sumnje neosnovane, tako da je sloboda počinjala prelaskom kućnoga praga...

Kupila sam pre neki dan opremu za bavljenje sportom. Crni biciklistički šorts, duks iste boje i Najke za trčanje. Crne. Sad za vikend odlučila da je vreme da se vratim starom hobiju, zadenula Nokia Lumiu negde tu, kroz slušalice pustila neki Rammstein, pa na kej da bih otkrila da mi posle približno petsto metara trčanja laganim tempom preskače srce i ponestaje dah. Dobro. Zarđala sam, prihvatim, pa pređem na hodanje. Sporo hodanje. Stanem. I dok sam podbočena, zadihana odmarala oči na belilu grada s one strane reke, povremeno puštajući pogled da pluta po svetlucavoj površini mutne vode, prenerazi me zvonjava telefona. Mog.

- Neće dete da piški!
- Pa šta sad ja da mu radim?
- Reci mu da mora da piški, upišaće se ako odma ne ide na nošu.
Dramska pauza.
- Dobro. Daj mi ga na telefon.
- Hajo mama!
- Hajo. Slušaj babu i idi da piškiš.
- Mama kupi sok!
- Dobro, kupiću ti sok, samo idi da piškiš.
- Mama, kupi pišoć!
- Šta da ti kupim?
- Pišoć!
- Šta ti je to?
- Pišoć da ubijem opasnog čiku, ja sam čika pojicajac i onda juvim...
Spustim mu slušalicu.

Odlučna da istrčim još bar petsto metara, bacim se na lagani kas. Negde na pola puta, već osećam bubnjeve u glavi, uši mi gore, obrazi verovatno rumeni kao u đevuške iz ruskog crtanog filma, a srce mi u grlu. Sve trčeći sećam se poslednjeg pregleda kod kardiologa kada mi je rekao da imam srce kao u vola, dakle "imate srce kao u vola, Ana, to vam je na nervnoj bazi, nemate čega da se plašite". "Imate srce kao u vola... nemate čega da se plašite." "Imate srce kao u vola..." a u pičku materinu!

- Halo!
- E što si tako zadihana? Šta se dešava? Jesi dobro?
- Imam seks.
- Haha, dobro. E sad sam pričala sa knjigovođama, ovi degenerici iz Prevarixa nisu poslali original fakture iako sam ih ja lepo podsetila u ponedeljak, sad mene ganja knjigovođa u subotu, jel možeš da veruješ, nego jel možeš da ih zoveš da to skeniraju i pošalju odmah pošto se meni ne javljaju na telefon a kaže Divna da...

I tako uzmem ja da trčim kao da me juri Smrt lično. Mani dah što se gubi i mrak što pada na oči. Mani vola, mani aritmije. I trči, trči, trči dok nisam zaključila da sam na korak do onesvešćivanja, pa sam sela na klupu i prisluškivala neke penzionere.
- Umro Milo!
- Koji Milo?
- Onaj Crnogorac, malo udaren u glavu. Imo je ćerku što se udala za Srbina iz Brazila, što je došo onda sa Jaguarom, a ovaj ga otero da ostavi kola u garažu da mu neko ne ukrade. Sećaš se bio ovde prošle subote.
- A od čega umro?
- Infrakt. A bio zdrav.
- Ih, ko boluje od srca, taj najduže živi. Tako capnu samo zdravi. A koje je godište bio?
- Dvajes šesto.
- Moje?!
- Tvoje. Ali je lago da je dvajes deveto. Krio godine zbog one žene s kojom je živeo.
- A, jeste, znam tu priču. Onu što je mnogo mlađa od njega, al je pobolela rano, saranio je prošle zime, je li?
- Ta, ta. Bačanka iz Tovariševa.

Kupila Bus Plus i vratila se par stanica osamdeset trojkom. Svratila do Akse, uzela malom krvoloku Desert Eagle .50 i otpešačila kući. Onda sela za kompjuter, napisala Prevarixu napuš mejl, a potom i razgovarala sa budalama.

Tako vreme od nas pravi kukavice.

* Francuska fraza koja znači "ni boga, ni gospodara" pojavljuje se kod Ničea Fridriha, u knjizi S one strane dobra i zla (1886.) a vezano za kritiku stava da priroda diktira moral jednakosti pred zakonom, da bi je kasnije u istom tekstu povezao sa anarhistima i njihovim mentalitetom krda, koji, naravno, osuđuje. Al ko će razumeti Ničea... ;)