Vintage Catfight - (Somerset Maugham tribute)

Jorgos Mihalis je upravo završio porciju pržene leteće ribe sa pirinčem u kariju, bacio poslednji pogled na tanjir sa praznim ljušturama nekolicine dlakavih kraba koje je prethodno pojeo, da bi probao da ustane i, trešten, pao pod sto. Osetio je da ga neko vuče za podlakticu kako bi se uspravio i seo.

- Gott im Himmel! To Vam je gadna posekotina.

Ispred njega je stajao čikica ćelave glave, oštrih crta lica i prodorno plavih očiju. Bio je u besprekorno uštirkanom trodelnom belom odelu, koje je, u kontrastu sa znojavim košuljama i razdrljenim kratkim pantalonama lokalaca koje je Jorgo viđao od kako je pre tri sata stigao na ostrvo, izgledalo s jedne strane smešno, a sa druge je mamilo poštovanje. Napipao je ranu na čelu.

- Ne brinite se. Nije to ništa. 

- Ali Vi krvarite!

Jorgo još jednom gurne prste na bolno mesto na glavi pa pogleda krv i ohrabrujuće se nasmeši gospodinu u belom odelu.

- U redu je. Ja sam hirurg.

- Ach! U svakom slučaju, voleo bih da Vam doktor to pogleda, ali, avaj, imamo samo jednog doktora na ovom arhipelagu, a on je danas, nažalost, u obilascima dole na jednom od sedam ostrva Santo Antão.

- Zaista nema potrebe za dokto...

- U tom slučaju bih makar malo posedeo sa Vama dok Vam se snaga ne vrati. Dozvolite da se predstavim.

Čikica naglo ispravi leđa pod savršeno pravim uglom i kratko ali glasno udari petom o petu.

- Klaus fon Blomberg, pukovnik 11og vestfalijskog husarskog puka, negdašnjeg Drugog kraljevskog pruskog.

- Pruski pukovnik? - nasmeje se Jorgos glasno. - Nemojte mi reći da Vi niste navikli na prizor krvi.

Fon Blomberg uzvrati glasnim smehom, potapše Jorgosa po ramenu, sedne kraj njega i pokaže konobaru da donese još po dve čaše rakije sa mirisom anisa.

- Istini za volju, gospodine, interesovalo me je da saznam ko ste. 

- Jorgos Mihalis. - klimne glavom. - Do pre tri sata hirurg na engleskom teretnjaku SS Britannia.
Pukovnik zapali cigaru i ponudi svog novog poznanika, koji brže-bolje prihvati. Povuku obojica po jedan dugi dim.

- Šta radi grčki hirurg na engleskom teretnjaku?

- Šta radi pruski pukovnik u ovoj kafani na kraj sveta?

- Ja... Moja je priča manje-više uobičajena za svakog belca koji se ovde zatekao.
- Zakon ili žena? 

- Nisam siguran. Mislim da je u pitanju žena. Bila je iz lepe Bavarske. Imala je statuesknu figuru, jakog vrata i zdravih, snažnih ruku, a opet, tako skladne građe... I jedinstven nos. Imala je jedinstven nos. Velik i težak, kao da ga sila gravitacije u luku vuče na dole, fino zaokružen na vrhu, ne poput proboscis majmuna, nego mesnato-aristokratski. Oči prozirno plave, ukrašene mnoštvom sitnih bora, i debelim naslagama podočnjaka. Neko bi je možda opisao kao neuglednu, ali meni je bila neponovljivo lepa. Bila je moja sekretarica i bio sam slab na nju. Oženio sam je protivno svim pravilima Vojske. Posle je neko iz tajne policije izvukao dosje o vremenu kada je radila kao prostitutka.
- Je li stvarno bila?
- Je li bila ili nije, to više nije bilo važno ako je dosje postojao. Ja sam bio smenjen sa komandne dužnosti u Generalštabu i čekajući raščinjenje... poneo sam se veoma nemuževno. Nestao sam.
Pukovnik se nakašlje pa napravi malu pauzu uz duvan, puštajući dim kroz nozdrve.
- Danas sam upravitelj luke na ovom ostrvu. Nastojim da svoje dokove držim pod striktnom disciplinom i u vrhunskom redu, što, uzevši u obzir karakter lokalnog stanovništva uopšte nije lak zadatak, ali primetićete da je naša luka najčistija i najefikasnije organizovana u ovom arhipelagu. Nedeljom imam slobodan dan i obilazim šumu. Opisujem biljni i životinjski svet. Možda bi Vas zanimalo da navratite i pogledate moje ilustracije. Imam doista fascinantnih primeraka, mnogo zanimljivijih od ove egzokoetide koju ste upravo pojeli... A vi, od čega bežite?
Jorgos Mihalis razvuče zube u širok al stidljiv osmeh. U detinjstvu, bio je osetljiv do krajnje granice i to mu je kao odraslom obasjavalo izraz.
- Od Aleksandrije.
- Ach. Wirklich?
- Da. Posle poslednjeg rata, odlučio sam da se pridružim trgovačkoj mornarici i malo proputujem svetom. Istini za volju, to mi je bio san od malena, a svaki brod voli hirurga. Ukrcao sam se na jedan veliki francuski jedrenjak, i plovili smo preko Egeja do Sredozemlja, pa nadalje od luke do luke, a svaka luka isti spektakl, dok spektakl nije prerastao u običan prizor. A onda mi se ukazala Aleksandrija. Još kad smo se približavali dokovima, osetio sam težak miris začina i parfema, miris javnih kuća i svakojakih raskalašnosti i raskoši. Tezge sa koralima, sedefom, slonovačom u daljini... Ne znam da li Vam se nekada desilo da osetite da Vam je neki strani grad bliži od roditeljske kuće, da Vas mami i zove...
Pukovnik ga je gledao prazno.
- ...i ne znam šta me je spopalo, ali namah sam pospremio svoju doktorsku torbicu, dohvatio uže i u pokretu preskočio sa palube Acherona na palubu SS Britannije, koja je u tom trenutku isplovljavala. Kao što sam već rekao, svaki brod voli hirurga.
- Ach mein Herr! Znam šta Vama treba!
- Izvinite?
- Treba Vam plaža, koliba, talasi pred Vama, zvezdano nebo iznad Vas i crna žena. Makar na neko vreme, da zaboravite od čega bežite. Evo, verujte, ja sam ovde presrećan sa mojom Helgom.

- Vaša crna žena se zove Helga?
- Morao sam joj promeniti ime, njeno nehrišćansko ime je bilo prosto nemoguće za izgovoriti. Ali Helga je vrednija domaćica nego što bi bela žena ikada mogla biti. Sve one donose po parče zemlje u miraz, zemlju same obrađuju, same se brinu o deci koju rode, nikada ne pitaju gde ste bili i šta ste radili - jednostavno su srećne kad vas vide. Nemaju nikakva očekivanja. Moja kuća je uvek u besprekornom stanju. Mogli biste navratiti, zaista, da vidite pogled sa prozora. Kuća je na samoj litici - iz dnevnog salona se vidi okean, predivan doživljaj za doručkom svakog jutra, a Helga će nam poslužiti izvrstan Eierlikoer. Sama ga pravi.

Kako je mogao da odbije?

Na ulazu u pukovnikovu kuću, pak, bio je nemalo iznenađen. Isprevrtane stolice, razbacane knjige, a sveska sa ilustracijama lokalne flore i faune - pocepana i izgažena. I dok je fon Blomberg klečeći nemo zurio u svoj uništeni rad, Jorgos se primakao prozoru koji je pružao spektakularan pogled na liticu i tirkiznu, kamenitu uvalu ispod.

Ispod prozora, valjale su se, smenjujući se jedna na drugoj, dve žene. Odmah je prepoznao statuesknu figuru ogromnog nosa kao pukovnikovu napuštenu suprugu. Za onu drugu je pretpostavio da je Helga. U trenutku kada je pukovnik prišao prozoru i u neverici viknuo jedno: "Inge!", ona se uspravila i pružila obe ruke ka njemu vrisnuvši: "Schatzi!", što je Helga iskoristila kako bi joj poput mačke skočila na glavu, uhvativši je i rukama i nogama za tršavu plavu kosu. Neštedevši svoje šiške, dohvatila je Inge Helgu svojim snažnim bavarskim rukama, podigla je iznad glave, i sa po pramenom plave kose u svakoj crnoj ruci, bacila je sa litice.

Pukovnik je do tada istrčao i stajao na litici nemo.

-  Liebling! Ne govori ništa, sve mi je jasno. Nisi ti ništa kriv, Knuddel, mene su ocrnili da bi uništili tebe, ne krivim te zato što si otišao, ali kada sam zamislila tebe i tu devojku, rekla sam sebi - ili ću oslepeti da vas nikad ne vidim zajedno, ili ću njoj iskopati oči!
- Ali kako si me pronašla?

Lice očerupane Inge se ozarilo i Jorgo je iz daljine uspeo da primeti da ipak u njenom nosu i sitnim okicama postoji neki šarm: šarm bezuslovne ljubavi, poput onog kod mame.

- Za ljubav je dovoljno biti hrabar! - viknula je ona i snažno obuhvatila fon Blomberga obema rukama oko vrata.

Pukovnik je gledao u svog novostečenog prijatelja molećivo kao da mu ovaj može pružiti izbavljenje.

- Συγνώμη, φίλε. Όπως στρώσεις θα κοιμηθείς. - dobacio mu je on i sa rukama u džepovima odšetao stazom koju je za njega osvetlio mesec.

― Charles Bukowski, You Get So Alone at Times That it Just Makes Sense