Benaki muzej i žal za mladost

Ne, stvarno, imala sam nameru, pa sam odustala od ponovnog pisanja o bezbrižnoj mladosti. S tim što sam ovog puta htela da pripovedam o silnom vremenu provedenom po muzejima i kafanama u Atini, a posebno u Farosu na Ano Glifadi. Adresa je ugao Antheon i Aretis, 166 74 Glyfada i toplo preporučujem svima koji se zateknu u blizini. Neugledna tavernica spolja, iznutra morski specijaliteti i/ili tradicionalna grčka kuhinja za pasti u nesvest. I posetiti Benaki muzej. Obavezno posetiti Benaki muzej. Ako nemate vremena ni za šta drugo, Akropolj pogledajte iz daljine sve trčeći, a uđite u Benaki.

Nastao je 1931. kada je Antonis Benakis u svrhe otvaranja muzeja poklonio porodičnu kuću na aveniji Vasilis Sofias, preko puta Nacionalnog parka, i privatnu kolekciju od preko 37000 eksponata. To je učinio u slavu svog oca, Emanuila, trgovačkog magnata i političara. U međuvremenu je dodato još nekih 9000 eksponata iz drugih privatnih kolekcija, a Yours Truly je opet izabrala svoje omiljene, od antike, preko Vizantije do 18-19. veka. Ima ih mnogo.

Zlatne narukvice, 1. vek p.n.e. Zmija, omiljena tema helenskih juvelira,
ima apotropejsko svojstvo - štiti i leči onoga ko je nosi. (Želim jednu.) 

Gorgona iz 6. veka p.n.e. Takođe štiti vlasnika, tera kletve itd. (I ovo želim.)
Ispod se nalaze posude za eterična ulja, od kojih je jedna u ljudskom obliku.

Ženska figurina iz Beotije. Telo je spljošteno, bogato je ukrašena ornamentima, a ima i naznaka
da je haljina bila bogato i obojena. Ovakve figurine su se zvale "papade" (sveštenice)
i bile su rasprostranjene po celoj Beotiji u 6. veku p.n.e. Pretpostavlja se
da predstavljaju Demetru ili Persefonu.

Herakle u krečnjaku, sa lavljom kožom na glavi. :) Glava pripada skulpturi sa Kipra,
ustvari nizu skulptura na kojima je heroj predstavljen sa močugom u desnoj ruci. Za udarati
ljude po glavama valjda. Tipološki, podseća na feničanske predstave boga Melqarta. Kasni 6. vek p.n.e. 

Zlatne narukvice koje predstavljaju Izidu i Serapisa. Figure nose kornokopiju i pateru, a
na glavama posudu za merenje, koja je bila simbol plodnosti. 1. vek p.n.e. (I ovo želim.)

Keramička pljoska za hodočasnike, korišćena za skladištenje svete vode. Predstavljen je Sveti Mina kako se moli međ kamilama. U Egiptu, ove stvarčice bile su u masovnoj proizvodnji u 5-6. veku p.n.e.

Sveti Arhangel Mihailo, sa Krita, iz druge polovine 16. veka. Pokušala sam da ga slikam
milion puta, ali zbog jakog osvetljenja oreol uvek sija tako da se slikati lepo ne može. 

Pred kraj 14.veka, i pred pad Konstantinopolja u ruke Turaka Osmanlija, mnogi umetnici su napustili grad i zaputili se ka Kritu, koji je u to vreme bio pod vlašću Mletačke republike. Slikari su tako doneli uticaje iz prestolnice na ostrvo, ali su i sami poprimili nešto lokalnog uticaja.

Sveti Georgije ubiva aždahu, iz druge polovine 15. veka p.n.e., delo je kritskog umetnika Angelosa Akotandosa.

Sveti Georgije na konju. Krit. Prva polovina 15. veka.

Sveti Georgije Kefaloforos. Kraj 16. i početak 17. veka. Delo je nastalo na Kritu,
a u Grčku je stiglo iz Konstantinopolja.

Evo malo tih italijanskih uticaja. Sveti Georgije iz druge polovine 16. veka,
 delo Jorgosa Klontzasa u stilu italijanskog manirizma.

 E sad dolazimo do mog omiljenog dela muzeja. Premeti iz svakodnevnog života i narodne nošnje. :) Ovde sam stvarno umela da gubim sate.

Ženska nošnja iz 17. veka, sa Krita. Osim što je lepa (i što želim jednu ovakvu), zašto li je interesantna? Zato što je rađena u stilu zapadne renesanse, pa pokazuje da su žene na ovim našim prostorima vazda volele zapadne uticaje u oblačenju, jer u istom periodu muškarci i deca su izgledali ovako:

Nemam šta da dodam. :)

Na slici gore vidimo kako su se nosile gospođe u Konstantinopolju...

...dok je kićena nevesta iz Kaputzide u centralnoj Makedoniji na svoj "najsrećniji dan" izgedala ovako. Verovatno je nosila daleko skromniju nošnju običnim danima.

A na Sporadima, dnevne sobe su u 19. veku izgledale ovako:

(Naravno, ovo nisam ja slikala. Moja slika je užasno lošeg kvaliteta.) Čaše sa kamina su iz Venecije, zlatnim lišćem ukrašene. A keramika iz italijanskih radnji datira iz 16. i 18. veka. Ikona Sv. Jovana je iz 17. veka. Dete u kolevci je bilo obučeno ovako:

(Nezgodno za presvlačenje.)

E sad idu dve sobe za prijem iz mesta Kozani u Makedoniji. Grčkoj Makedoniji. Sredina 18. veka. Svaka soba je uređena onako kako je prvobitno izgledala: duborez sa bogatim izborom dekorativnih motiva. Kao što su, na primer, dvoglavi orlovi na plafonu. U sobi se takođe mogu videti metalni predmeti iz radionica u Epiru, kao i drveni kovčezi iz različitih krajeva, među kojima se nalazi i jedan pomorski kovčeg, pozlaćen, sa poklopcem urađenim u duborezu. Posuđe je iz centralne Evrope i iz Konstantinopolja, iz 18. veka.

I na kraju, moj omiljeni eksponat. Lentika sa Zakintosa iz ranog 19. veka. Pozlaćena, oslikana, a krov od kože. Full oprema, što neki kažu. :)

Vide se gvozdene ručke kroz koje su se provlačile motke, jer lentiku su nosili nosači. Ovom lentikom se vozila Joana, žena Dionizija Vultsosa, senatora. Kakav li je to bio život...